Истраживање: Однос ученика петог разреда према читању домаће лектире

Истраживање сопствене праксе део је професионалне улоге сваког наставника којим се унапређује сопствени рад са ученицима. У школи која тежи сталном развоју, наставници се не могу само руководити резултатима истраживања која реализују углавном професионални истраживачи, већ морају тежити да се активно укључе у истраживачке процесе на различитим нивоима, али првенствено у оквиру своје школе у којој реализују васпитно-образовни процес. [1]Моје истраживање има за циљ да представи мишљење ученика петог разреда према читању домаће лектире.

Тема је одабрана на једном од предавања Центра за образовање наставника, када се говорило о актуелним проблемима у настави. С обзиром на то да годинама радим у основној школи, приметила сам да свака генерација чита све мање, а да им је та активност заморна и досадна. Како је последњих година расла популарност дигиталних технологија међу децом, тако се јасно уочавала све већа одбојност према читању. С обзиром на то да ме је годинама интересовало како превазићи „кризу читања“ међу ученицима у основној школи, настао је овај рад.  [2]

Главни циљ рада био је да унапредим своје разумевање читалачких навика, односно да сагледам ученички доживљај обраде домаће лектире и њихове предлоге како бих могла да унесем промене у начин на који организујем наставу домаће лектире и повећам ученичку заинтересованост за читање.

У теоријском оквиру рада разматрала сам питање одређења лектире и кључних чинилаца који мотивишу ученике на читање.  Прикупљала сам информације о ставовима ученика кроз њихове одговоре, добијене анкетом. Истраживање сам  обавила у Основној школи „Др Јован Цвијић“, а коначни узорак испитаника чинило је 129 ученика петог разреда.

Иако су резултати показали да петаци високо вреднују књиге и читање, јасно је да највећи број ученика чита отприлике једном месечно. Претпоставка је да је то домаћа лектира која је по плану обавезна сваког месеца.

Међу омиљеним књигама петака нашле су се и оне које припадају лектири коју су имали у четвртом разреду. Изгледа да је већи део њих сагласан са списком предвиђених књига, а списак ванпрограмских дела која ученици наводе као омиљене је дугачак и обухвата различите жанрове. Ово можда најбоље показује колико се ученици разликују међу собом према читалачким интересовањима.

Без обзира на то што су ученици данас оптерећени различитим наставним предметима и обавезама, о домаћој лектири имају позитивно мишљење и у великом проценту им је занимљива и корисна. Такође, имају веома високу свест о важности и значају писане речи. Према приказаним резултатима чини се да им лектира уопште није напорна што показује да су књиге прилагођене њиховом узрасту и способностима. Томе у прилог иде и став да језик којим је лектира писана, по њиховом мишљењу, разумљив. У великом проценту су се сложили са тврдњом да читањем лектире уче како да боље пишу саставе, могу боље да се изражавају и допуне речник. Сагласни су да уз помоћ лектире уче о животу и људима, а поруке лектирних дела сматрају важним за живот.

Преко половине ученика изјаснило се да би променило списак књига предвиђених за лектиру, а у великој мери изражена је и жеља да се промени број лектира у школској години. Око трећине ученика би променило начин оцењивања лектире. То би могло имати везе са питањима провере прочитаности дела за која ученици, који нису запамтили детаље, добијају негативну оцену.

            Резултати спроведеног истраживања показују и да је начин анализе књига заинтересовао ученике за наставу лектире. Задатак наставника је да разним методичким поступцима: дискусијама, разним играма, квизовима или упитницима препозна интересовања ученика, њихове психофизичке могућности како би исправно сугерисао, изабрао и реализовао читање лектире. Ученицима треба понудити бројне начине обраде лектире, а дати им могућност да то искажу на начин који је њима адекватан. Такође, избор и приступ настави лектире не би требало да буде коначан, већ би требало да се стално преиспитује како би најбоље одговарао новим генерацијама.

            Такође, имајући у виду горе речено, обрада домаће лектире не би требало да буде ограничена на два часа, већ треба да се уваже захтеви ученика да се дело и његова значења дуже и потпуније анализирају и доживе.

Имајући у виду наведено, евидентно је да добијени резултати могу послужити као основа за наставак истраживања ставова ученика.  Нека будућа истраживања, базирана на резултатима и искуствима овог, могу ићи у правцу укључивања у узорак старијих разреда основне школе како би се резултати могли поредити. Оно што би мене занимало да додатно истражим је како увођење дигиталних технологија  у читање домаће лектире утиче на читалачке навике мојих ученика.

На основу овог истраживања, предлог би био да се конципирају програми који би мотивисали ученике на читање лектире, или да се остави могућност наставницима да одлуче о томе које ће лектире ученици читати на основу претходно спроведеног истраживања. Уколико се уваже све изнете напомене, можемо очекивати да уместо присиљених читача, имамо читаоце који ће у домаћој лектири заиста уживати.

 

Виолета Драшковић

професорка српског језика и књижевности

 

[1]Стаматовић, Ј. (2016)  Примена акционих истрaживања у процесу самовредновања рада наставника, ЗБОРНИК РАДОВА Учитељски факултет у Ужицу, Ужице.

[2] Драшковић, В. (2020) Мастер рад: Однос ученика петог разреда према читању домаће лектире, Филозофски факултет Универзитета у Београду – Центар за образовање наставника

предметне наставе, Београд.