Критичка дигитална писменост

Према резултатима недавно спроведеног међународног истраживања Деца Европе на интернету (енгл. EU Kids Online), 86% ученика из Србије, узраста од 9 до 17 година, свакодневно користи интернет (у узрасној групи од 15 до 17 година, чак 98% ученика) (Кузмановић, Павловић, Попадић, & Милошевић, 2019). Интернет најчешће користе за слушање музике (80%), гледање видео-снимака (78%), друштвене мреже (73%) и комуницирање са породицом и пријатељима (67%).

Судећи према добијеним налазима, када је реч о ученицима из Србије, готово да не можемо говорити о постојању тзв. дигиталног јаза првог нивоаˮ (јаза између оних који поседују и оних који не поседују дигиталне уређаје). Међутим, бројна истраживања показују да коришћењем дигиталних уређаја у неформалном контексту (пре свега, за комуникацију и забаву) млади неће стећи вештине дигиталне писмености које су им неопходне за успешно функционисање у данашњем дигиталном добу. Тако долазимо до тзв. дигиталног јаза другог нивоаˮ (јаза између оних који поседују и оних који не поседују дигиталне вештине).

Захваљујући дигиталној технологији и интернету, данашњи млади могу да приступе огромној количини најразличитијих информација у дигиталном формату. То, међутим, не значи и да су у стању да процене кредибилитет извора и поузданост информација, што потврђују резултати већег броја страних и домаћих истраживања.

Крајем 2016. године истраживачи са Стенфорд универзитета у Америци објавили су резултате истраживања информационе писмености, спроведеног на узорку од близу 8000 средњошколаца и студената. Способности младих да расуђују о информацијама које проналазе на интернету веома су слабе, исказано једном речју „суморнеˮ. Наши „дигитални урођеници”, можда могу у исто време да користе Фејсбук и Твитер, да постављају селфи на Инстаграм и да четују са вршњацима. Међутим, када су у ситуацији да процењују информације којима су изложени путем социјалних медија, лако могу бити преварени (Stanford History Education Group, 2016, стр. 4).

Резултати домаћег истраживања из 2017. године, спроведеног у 22 основне школе из десет општина са територије Београда, показују да само 5% испитаних четрнаестогодишњака има критички однос према информацијама које проналазе на интернету, у стању су да процене поузданост и ваљаност тих информација, као и да експлицирају критеријуме на основу којих врше процену. Данашњи млади имају тенденцију да некритички прихватају информације које пронађу на интернету, или, са друге стране, да их некритички одбацују. Веома мали број ученика приликом процењивања поузданости информација са интернета позива се на претходно знање и искуство о некој појави.

Које дигиталне вештине су потребне младима да би могли да изађу на крај са различитим, опречним, често нетачним или лажним информацијама (енгл. факе неwс), односно са „информативним хаосомˮ који је присутан у данашњем дигиталном медијском окружењу?

Дигитално окружење, по природи ствари, изискује стицање вештина дигиталне писмености. Заједничко за већину данашњих дефиниција дигиталне писмености јесте то да укључују следеће аспекте: информације, комуникацију и колаборацију у дигиталном окружењу, креирање дигиталних садржаја, решавање проблема и безбедност. Међутим, овладавање дигиталним вештинама не може се свести на овладавање техничким аспектима коришћења дигиталне технологије. Дигитални медији нису вредносно неутрална средства информисања, па тако ни приступ овим медијима не може бити вредносно неутралан, нити се могу користити на функционалан или инструменталан начин, већ је нужан критички приступ.

У оквиру формалног образовања неопходно је подучавати ученике вештинама критичке рецепције и продукције информација у дигиталном, али исто тако и у извандигиталном контексту. Шта то конкретно значи? То значи да би ученике требало системски подржати да трагају за различитим изворима информација у дигиталном формату, процењују њихов кредибилитет и поузданост, врше селекцију информација на основу различитих критеријума, повезују информације са постојећим системима знања, уместо да их акумулирају, креирају садржаје у складу са одређеним критеријумима, уместо да буду њихови конзументи.

Да закључимо, критичка дигитална писменост није урођени таленат „нових генерацијаˮ, нити спретно руковање дигиталним уређајима, она укључује низ способности, знања и вештина неопходних за критички приступ и промишљено коришћење дигиталне технологије. Из перспективе ауторке овог текста, критичка дигитална писменост представља један од највећих, ако не и највећи изазов формалног образовања. 

Доц. др Добринка Кузмановић

http://dobrinkakuzmanovic.weebly.com/