U Info centru Fondacije Tempus imamo prilike da razgovaramo sa ljudima koji žele da saznaju više o tome kako da predstave svoje veštine koristeći Europass alate (jezički pasoš, CV, dokumente o mobilnosti). Istovremeno, u okviru obuka i aktivnosti Euroguidance centra sa profesionalcima u oblasti obrazovanja javlja se pitanje na koji način proceniti stečene kompetencije kod polaznika i kroz koje aktivnosti karijernog vođenja i savetovanja im omogućiti da ih postanu svesni. Posmatrajući pitanje procene veština i kompetencija iz ugla polaznika i profesionalaca izdvojićemo neke predloge koje profesionalci u oblasti obrazovanja mogu da uvrste u svoj svakodnevni rad kako bi proces praćenja razvoja veština bio efektivan.
Dogovor o cilju: “Šta ja želim da naučim?”
Jedan od obaveznih koraka pri kreiranju obuke jeste definisanje ciljeva i ishoda – šta će polaznici naučiti, koje veštine i stavove će razvijati. Međutim, dok je nama kao nastavnicima i trenerima jasno čemu težimo, nekada polaznici nemaju jasno definisano šta je njihov cilj ili ga tokom trajanja obuke izgube iz vida. Jedan od načina da i nama i polaznicima bude jasno šta je cilj jeste da strukturisano sa polaznikom dogovorimo šta je cilj i na koji način se do istog dolazi. Zadatak trenera i nastavnika jeste da objasni ciljeve i ishode obuke i ukaže na to kako su aktivnosti obuke povezane sa njima i to na način na koji polaznik najbolje razume. Zadatak polaznika jeste da, ukoliko je potrebno, aktivno traži pojašnjenja, iskaže svoja očekivanja i izabere svoje ciljeve u odnosu na predstavljeno uzimajući u obzir i predloženi način rada, na primer, nekada neće odgovarati termini obuke, nekada broj sati domaćih zadataka…
Postignuti dogovor može i da bude u različitim formama predstavljen u pisanoj formi a neki profesionalci biraju i da bude potpisan od strane polaznika i nastavnika. Mogućnosti za realizaciju su mnogobrojne: individualna ili grupna aktivnost smeštena pre početka same obuke ili kao prve aktivnosti tokom obuke i/ili aktivnost tokom inicijalne procene kompetencija. Jedan od primera ovakvog procesa jeste i kreiranje (ne)formalnih ugovora o učenju na osnovu kojeg je onda i lakše sastaviti i Europass dokumenta o mobilnosti. Kada je krajni cilj ispred nas tokom aktivnosti imamo referentnu tačku za evaluaciju napretka, jasniju podelu odgovornosti i jednostavnije nam je da na kraju sumiramo iskustvo i definišemo šta smo sve postigli.
Razvijanje kulture refleksije i samoprocene tokom obuke
Razgovor o očekivanjima i ciljevima obuke na početku jeste jedan od prvih koraka uspostavljanja kulture refleksije i samoprocene tokom obuke. Važno je da imamo na umu da svaki polaznik dolazi na obuku sa različitim prethodnim iskustvima i da možda nisu imali priliku da nauče na koje načine mogu da se osvrnu na svoja iskustva i zašto bi im to bilo značajno. Ključno je kroz proces rada isticati značaj refleksije i uvrstiti aktivnosti koje omogućavaju polaznicima da usvoje različite načine procene sopstvenog iskustva. Jedna od čestih aktivnosti jeste Dnevnik učenja u kojem polaznici tokom trajanja obuke mogu da beleže šta su radili, kako su se osećali i šta su razmišljali, kako je to povezano sa prethodnim iskustvima, koje zaključke imaju i na koji način mogu da ih primene u budućnosti. Dnevnik učenja je sveobuhvatna aktivnost za koju nekada nema dovoljno vremena, ali može da bude inspiracija za primenu elemenata refleksije kroz određene aktivnosti obuke, na primer nakon testiranja, tokom prakse, itd. Takođe, različite tehnike evaluacije obuke, povratna informacija polaznicima, različiti pomoćni alati poput Europass tabla za procenu jezičkih i digitalnih kompetencija, osvrt na ciljeve i očekivanja prikazuju polaznicima načine procene i postavljaju je u kontekst očekivanog koraka obuke koji nam daje prikaz gde smo i kuda idemo. Istovremeno, kreiranje kulture samoprocene tokom obuke nam omogućava da prikažemo procenu na drugačiji način – to nije jedan, konačan, presudan i stresan trenutak ocenjivanja već sastavni deo procesa učenja i napredovanja.
Ukazati na ometajuće faktore pri proceni kod polaznika
Kao nastavnici često primećujemo da polaznici mogu da budu previše (ne)kritički usmereni tokom procene. Takođe, različita uverenja mogu da ometaju polaznike da pokažu svoje znanje i budu uključeni u proces obuke pa samim tim i proces procene, na primer strah od greške ili od reakcije drugih polaznika ili smatraju da samoprocena nije njihova odgovornost već da neko drugi treba da proceni da li su nešto naučili ili ne. Negovanje saradničke atmosfere i refleksije može da nam pomogne da odgovorimo na neke od ovih faktora bez obraćanja pojedinačnom polazniku, na primer na ovaj način se pokazuje da se očekuje aktivna uloga svakog polaznika u procesu. Povratna informacija koja je konkretna i prisutna tokom celokupnog trajanja obuke može da podstakne polaznike da preispitaju svoja uverenja o sopstvenim mogućnostima i postignućima. Međutim, nekada je potrebno i da direktno ukažemo polaznicima na greške koje prave pri proceni, zatim na faktore pri proceni koristeći tehnike nedirektivne komunikacije i aktivnog slušanja, na primer rečenice: „Čini mi se da smatraš da ne znaš dovoljno iako su svi testovi odlično urađeni“.
Verujemo da je većina navedenih predloga poznata profesionalcima u oblasti obrazovanja odraslih i nadamo se da će vam ovaj tekst poslužiti kao podsetnik i inspiracija za korišćenje različitih tehnika, alata za kreiranje aktivnosti procene koje se prisutne tokom celokupne obuke.
