Како оснажити полазнике обука за самопроцену?

У Инфо центру Фондације Темпус имамо прилике да разговарамо са људима који желе да сазнају више о томе како да представе своје вештине користећи Europass алате (језички пасош, CV, документе о мобилности). Истовремено, у оквиру обука и активности Euroguidance центра са професионалцима у области образовања јавља се питање на који начин проценити стечене компетенције код полазника и кроз које активности каријерног вођења и саветовања им омогућити да их постану свесни.  Посматрајући питање процене вештина и компетенција из угла полазника и професионалаца издвојићемо неке предлоге које професионалци у области образовања могу да уврсте у свој свакодневни рад како би процес праћења развоја вештина био ефективан.

Договор о циљу: “Шта ја желим да научим?”

Један од обавезних корака при креирању обуке јесте дефинисање циљева и исхода – шта ће полазници научити, које вештине и ставове ће развијати. Међутим, док је нама као наставницима и тренерима јасно чему тежимо, некада полазници немају јасно дефинисано шта је њихов циљ или га током трајања обуке изгубе из вида. Један од начина да и нама и полазницима буде јасно шта је циљ јесте да структурисано са полазником договоримо шта је циљ и на који начин се до истог долази. Задатак тренера и наставника јесте да објасни циљеве и исходе обуке и укаже на то како су активности обуке повезане са њима и то на начин на који полазник најбоље разуме.  Задатак полазника јесте да, уколико је потребно, активно тражи појашњења, искаже своја очекивања и изабере своје циљеве у односу на представљено узимајући у обзир и предложени начин рада, на пример, некада неће одговарати термини обуке, некада број сати домаћих задатака…

Постигнути договор може и да буде у различитим формама представљен у писаној форми а неки професионалци бирају и да буде потписан од стране полазника и наставника. Могућности за реализацију су многобројне: индивидуална или групна активност смештена пре почетка саме обуке или као прве активности током обуке и/или активност током иницијалне процене компетенција. Један од примера оваквог процеса јесте и креирање  (не)формалних уговора о учењу на основу којег је онда и лакше саставити и Europass документа о мобилности.  Када је крајни циљ испред нас током активности имамо референтну тачку за евалуацију напретка, јаснију поделу одговорности и једноставније нам је да на крају сумирамо искуство и дефинишемо шта смо све постигли.

Развијање културе рефлексије и самопроцене током обуке

 

Разговор о очекивањима и циљевима обуке на почетку јесте један од првих корака успостављања културе рефлексије и самопроцене током обуке. Важно је да имамо на уму да сваки полазник долази на обуку са различитим претходним искуствима и да можда нису имали прилику да науче на које начине могу да се осврну на своја искуства и зашто би им то било значајно. Кључно је кроз процес рада истицати значај рефлексије и уврстити активности које омогућавају полазницима да усвоје различите начине процене сопственог искуства. Једна од честих активности јесте Дневник учења у којем полазници током трајања обуке могу да бележе шта су радили, како су се осећали и шта су размишљали, како је то повезано са претходним искуствима, које закључке имају и на који начин могу да их примене у будућности. Дневник учења је свеобухватна активност за коју некада нема довољно времена, али може да буде инспирација за примену елемената рефлексије кроз одређене активности обуке, на пример након тестирања, током праксе, итд. Такође, различите технике евалуације обуке, повратна информација полазницима, различити помоћни алати попут Europass табла за процену језичких и дигиталних компетенција,  осврт на циљеве и очекивања приказују полазницима начине процене и постављају је у контекст очекиваног корака обуке који нам даје приказ где смо и куда идемо. Истовремено, креирање културе самопроцене током обуке нам омогућава да прикажемо процену на другачији начин – то није један, коначан, пресудан и стресан тренутак оцењивања већ саставни део процеса учења и напредовања.

Указати на ометајуће факторе при процени код полазника

Као наставници често примећујемо да полазници могу да буду превише (не)критички усмерени током процене. Такође, различита уверења могу да ометају полазнике да покажу своје знање и буду укључени у процес обуке па самим тим и процес процене, на пример страх од грешке или од реакције других полазника или сматрају да самопроцена није њихова одговорност већ да неко други треба да процени да ли су нешто научили или не. Неговање сарадничке атмосфере и рефлексије може да нам помогне да одговоримо на неке од ових фактора без обраћања појединачном полазнику, на пример на овај начин се показује да се очекује активна улога сваког полазника у процесу. Повратна информација која је конкретна и присутна током целокупног трајања обуке може да  подстакне полазнике да преиспитају своја уверења о сопственим могућностима и постигнућима. Међутим, некада је потребно и да директно укажемо полазницима на грешке које праве при процени, затим на факторе при процени користећи технике недирективне комуникације и активног слушања, на пример реченице: „Чини ми се да сматраш да не знаш довољно иако су сви тестови одлично урађени“.

Верујемо да је већина наведених предлога позната професионалцима у области образовања одраслих и надамо се да ће вам овај текст послужити као подсетник и инспирација за коришћење различитих техника, алата за креирање активности процене које се присутне током целокупне обуке.