Sa bližim pojmovnim određenjem nastavnik-istraživač i značajem ovih istraživanja za nastavnu praksu upoznala sam se se tokom pohađanja master studija Obrazovanje nastavnika predmetne nastave koje se realizuju u Centru za obrazovanje nastavnika na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
U tom momentu za mene je on bio suviše apstraktan i nepoznat. Vremenom sam shvatila da je moj svakodnevni rad riznica mogućih tema i povoda za sprovođenje nastavničkih istraživanja i menjanje moje prakse. Istraživanje koje je predstavljeno u nastavku sprovedeno je za potrebe izrade master rada u Medicinskoj školi „Nadežda Petrović“ u Beogradu u kojoj radim kao nastavnik na predmetu Zdravstvena nega.
Reflektujući svoju praksu, osetila sam potrebu da pokušam da promenim položaj učenika iz pasivnog objekta ocenjivanja u aktivnog učesnika procesa vrednovanja, da pokušam da ih uključim u proces ocenjivanja kako bi preuzeli odgovornost za sopstveni proces učenja i stekli uvid u sopstveni napredak u ovladavanju praktičnim veštinama koje su određene ishodima predmeta koji predajem.
U fokusu istraživanja bio je pokušaj osavremenjivanja procesa ocenjivanja učenika kroz njihovo osposobljavanje za samoocenjivanje i vršnjačko ocenjivanje. Istraživanje sam sprovela u dva odeljenja u kojima radim i u njemu je učestvovalo 28 učenika/ca trećeg i četvrtog razreda, obrazovnog profila medicinska sestra-vaspitač. U programu obuke učenika za samoocenjivanje i vršnjačko ocenjivanje vodilja mi je bila Rolheiserova „šema rasta“, prema kojoj proces osposobljavanja prolazi kroz četiri faze: na početku nastavnik zajedno sa učenicima kreira kriterijume samoprocene, zatim demonstrira učenicima primenu kriterijuma, daje im povratnu informaciju o njihovoj primeni kriterijuma i na kraju procesa se identifikuju budući ciljevi učenja i strategije za njihovo postizanje – u početku to radi nastavnik, ali bi na kraju tu obavezu i odgovornost trebalo da prenese na učenike.
Liste praćenja, koje su konstruisane za potrebe ovog istraživanja na osnovu zajednički dogovorenih kriterijuma, korišćene su kao instrument samoocenjivanja i vršnjačkog ocenjivanja. Kao insturmente istraživanja koristila sam dva anketna upitnika kojima sam pokušala da ispitam iskustva učenika, odnosno kako oni razumeju ocenjivanje pre i nakon uvedene promene i kako opažaju sprovedeni proces osposobljavanja za samoocenjivanje i vršnjačko ocenjivanje.
Rezultati ukazuju da učenici samoocenjivanje vide kao priliku da nauče nešto novo i da u većoj meri ovladaju praktičnim veštinama; na osnovu iskustva koje su stekli i sami se osećaju sposobnim da mogu da procenjuju svoje znanje i veštine; ocenjivanje im predstavlja manje školsku obavezu, a više zabavnu aktivnost. Iako povratnu informaciju dobijenu od nastavnika prepoznaju kao aktivnost koja im najviše pomaže u usmeravanju učenja, prepoznaju i značaj povratne informacije koju su dobili od drugog učenika, samoprocene znanja, poznavanja kriterijuma ocenjivanja i liste praćenja. Veliki broj učenika se izjasnio da im ocenjivanje predstavlja stresno iskustvo.
Istraživanje mi je pomoglo da bolje razumem kao učenici doživljavaju ocenjivanje uopšte, a posebno samoocenjivanje i vršnjačko ocenjivanje. To me je podstaklo da promišljam o sopstvenoj praksi ocenjivanja: Zašto je ocenjivanje u toj meri stresno za učenike? Zašto su povratne informacije nastavnika doživljene kao korisnije od povratnih informacija vršnjaka? Kako dalje podržati učenike u razvoju prakse samoocenjivanja?
Oslanjajući se na iskustvo istraživanja, planiram da dalje razvijam sopstvenu praksu ocenjivanja tako da:
- sa učenicima više razgovaram o načinima, kriterijumima, svrsi ocenjivanja i samoocenjivanja,
- uvedem samoocenjivanje u svakodnevnu nastavnu praksu kao jednu od evaluativnih aktivnosti
- da učenike što ranije osposobim za samoocenjivanje i uključim u sam proces ocenjivanja.
Takođe, pokušaću da učenicima pružim podršku u formulisanju povratne informacije pri samoocenjivanju i vršnjačkom ocenjivanju, ali i da ih osnažim da u većoj meri uvažavaju povratnu informaciju koju dobijaju od drugih učenika.
Angelina Kljajić, nastavnik zdravstvene nege, Medicinska škola „Nadežda Petrović“.
