На који начин вештачка интелигенција утиче на наставу језика и да ли мења улогу наставника у учионици била су нека од питања отворених током радионице Using ICT in support of language teaching and learning (ICT-REV), одржане 19. и 20. маја у Београду, у организацији Фондације Темпус. Тим поводом разговарали смо са предавачицама Џеки Робинс са Отвореног универзитета Каталоније, Мартином Емке из немачке мреже високошколских установа Netzwerk hdw nrw и професорком Урсулом Штиклер са Отвореног универзитета у Великој Британији, које су поделиле своја искуства и размишљања о улози вештачке интелигенције у настави језика.
Како су објасниле, вештачка интелигенција већ сада мења свакодневну праксу наставника језика, пре свега олакшавајући припрему материјала, превођење садржаја и осмишљавање задатака. Упркос практичности и брзини коју доноси, њена улога је ограничена.
„Вештачка интелигенција може да обавља неке послове уместо људи, али не може да их замени“, порука је која се издвојила током разговора и која описује тренутно стање у образовању.
Како наглашавају саговорнице, кључна опасност лежи у томе да се технологији припише већи значај него што јој припада. Урсула Штиклер упозорава да АИ не може да разуме шири контекст учења језика – дослован превод може бити језички тачан, али да не изрази културну суштину:
„Ако сте наставник језика, ви сте посредник између различитих светова, култура, начина размишљања, а машина то не може да ради. Она не разуме културни контекст, нити зна како људи живе и комуницирају. На пример, можете јој дати текст о аустријској традицији испијања кафе и једења колача и превешће га дословно на шпански. Али неће разумети да таква традиција нема исто значење у Шпанији и у Аустрији. Управо ту наставник има кључну улогу да објасни разлике између култура.“
Промена технологије мења и улогу наставника у учионици. Уместо да буду основни извор информација, они све више постају водичи кроз процес учења. Вештачка интелигенција ученицима може понудити неограничен број примера и активности, али без подршке наставника, та количина информација може да делује преплављујуће. Како наглашава Џеки Робинс, „важно је да наставник буде за воланом, а не само путник у аутомобилу“, указујући на то да људски фактор мора да остане централан у коришћењу технологије.
„Раније су дигитални алати зависили од тога да људи унесу све могуће информације. Данас АИ узима податке из различитих извора, а ми често ни не знамо којих. Управо зато морамо да будемо много пажљивији и критичнији у начину на који га користимо“, каже Мартина Емке. Она додаје и да је идеја да користимо вештачку интелигенцију само зато што нешто ради брже него ми погрешан приступ. Много је важније разумети како она функционише и које последице њена употреба има на процес учења те је, у том контексту, велика одговорност наставника да заштите ученике.
Наше саговорнице кажу и да се пракса у Србији не разликује значајно од остатка Европе и да међу наставницима постоји читав спектар приступа коришћења вештачке интелигенције у учењу језика.
„Србија је, заправо, одличан пример онога што видимо широм Европе. Имате наставнике који су несигурни, оне који експериментишу и оне који већ врло активно користе АИ за осмишљавање активности и задатака“, каже Емке и додаје да су разлике израженије у регулативи, јер у појединим земљама постоје стриктна правила која одређују који дигитални алати могу да се користе у образовању, док у другим земљама таква регулатива не постоји.
Оно што саговорнице виде као кључни изазов није сама технологија, већ начин на који је користимо. Уместо забрана или некритичког прихватања, кажу да је потребно развијати свест, одговорност и спремност на експериментисање. Како су поручиле, циљ није да се технологија избегне, већ да се разуме и примени на начин који доприноси учењу.
„Најважније је да наставници потисну страх и да схвате да најгоре што може да се деси јесте да рачунар каже не. А тада једноставно покушајте нешто друго“.
Шта нас учи пример Шведске?
Током разговора отворено је и питање усклађивања дигиталних и традиционалних метода учења. Пример Шведске, која се након интензивне дигитализације у појединим сегментима вратила традиционалном приступу, показује да није довољно да се технологија само уводи већ да се континуирано преиспитује њен утицај на резултате учења.
„Шведска је била пионир у увођењу технологије у наставу, али су касније приметили пад у постигнутим резултатима ученика. Зато су у неким сегментима вратили папир и оловку. То показује да технологију треба користити промишљено, а не по сваку цену.“