Na koji način veštačka inteligencija utiče na nastavu jezika i da li menja ulogu nastavnika u učionici bila su neka od pitanja otvorenih tokom radionice Using ICT in support of language teaching and learning (ICT-REV), održane 19. i 20. maja u Beogradu, u organizaciji Fondacije Tempus. Tim povodom razgovarali smo sa predavačicama Džeki Robins sa Otvorenog univerziteta Katalonije, Martinom Emke iz nemačke mreže visokoškolskih ustanova Netzwerk hdw nrw i profesorkom Ursulom Štikler sa Otvorenog univerziteta u Velikoj Britaniji, koje su podelile svoja iskustva i razmišljanja o ulozi veštačke inteligencije u nastavi jezika.
Kako su objasnile, veštačka inteligencija već sada menja svakodnevnu praksu nastavnika jezika, pre svega olakšavajući pripremu materijala, prevođenje sadržaja i osmišljavanje zadataka. Uprkos praktičnosti i brzini koju donosi, njena uloga je ograničena.
„Veštačka inteligencija može da obavlja neke poslove umesto ljudi, ali ne može da ih zameni“, poruka je koja se izdvojila tokom razgovora i koja opisuje trenutno stanje u obrazovanju.
Kako naglašavaju sagovornice, ključna opasnost leži u tome da se tehnologiji pripiše veći značaj nego što joj pripada. Ursula Štikler upozorava da AI ne može da razume širi kontekst učenja jezika – doslovan prevod može biti jezički tačan, ali da ne izrazi kulturnu suštinu:
„Ako ste nastavnik jezika, vi ste posrednik između različitih svetova, kultura, načina razmišljanja, a mašina to ne može da radi. Ona ne razume kulturni kontekst, niti zna kako ljudi žive i komuniciraju. Na primer, možete joj dati tekst o austrijskoj tradiciji ispijanja kafe i jedenja kolača i prevešće ga doslovno na španski. Ali neće razumeti da takva tradicija nema isto značenje u Španiji i u Austriji. Upravo tu nastavnik ima ključnu ulogu da objasni razlike između kultura.“
Promena tehnologije menja i ulogu nastavnika u učionici. Umesto da budu osnovni izvor informacija, oni sve više postaju vodiči kroz proces učenja. Veštačka inteligencija učenicima može ponuditi neograničen broj primera i aktivnosti, ali bez podrške nastavnika, ta količina informacija može da deluje preplavljujuće. Kako naglašava Džeki Robins, „važno je da nastavnik bude za volanom, a ne samo putnik u automobilu“, ukazujući na to da ljudski faktor mora da ostane centralan u korišćenju tehnologije.
„Ranije su digitalni alati zavisili od toga da ljudi unesu sve moguće informacije. Danas AI uzima podatke iz različitih izvora, a mi često ni ne znamo kojih. Upravo zato moramo da budemo mnogo pažljiviji i kritičniji u načinu na koji ga koristimo“, kaže Martina Emke. Ona dodaje i da je ideja da koristimo veštačku inteligenciju samo zato što nešto radi brže nego mi pogrešan pristup. Mnogo je važnije razumeti kako ona funkcioniše i koje posledice njena upotreba ima na proces učenja te je, u tom kontekstu, velika odgovornost nastavnika da zaštite učenike.
Naše sagovornice kažu i da se praksa u Srbiji ne razlikuje značajno od ostatka Evrope i da među nastavnicima postoji čitav spektar pristupa korišćenja veštačke inteligencije u učenju jezika.
„Srbija je, zapravo, odličan primer onoga što vidimo širom Evrope. Imate nastavnike koji su nesigurni, one koji eksperimentišu i one koji već vrlo aktivno koriste AI za osmišljavanje aktivnosti i zadataka“, kaže Emke i dodaje da su razlike izraženije u regulativi, jer u pojedinim zemljama postoje striktna pravila koja određuju koji digitalni alati mogu da se koriste u obrazovanju, dok u drugim zemljama takva regulativa ne postoji.
Ono što sagovornice vide kao ključni izazov nije sama tehnologija, već način na koji je koristimo. Umesto zabrana ili nekritičkog prihvatanja, kažu da je potrebno razvijati svest, odgovornost i spremnost na eksperimentisanje. Kako su poručile, cilj nije da se tehnologija izbegne, već da se razume i primeni na način koji doprinosi učenju.
„Najvažnije je da nastavnici potisnu strah i da shvate da najgore što može da se desi jeste da računar kaže ne. A tada jednostavno pokušajte nešto drugo“.
Šta nas uči primer Švedske?
Tokom razgovora otvoreno je i pitanje usklađivanja digitalnih i tradicionalnih metoda učenja. Primer Švedske, koja se nakon intenzivne digitalizacije u pojedinim segmentima vratila tradicionalnom pristupu, pokazuje da nije dovoljno da se tehnologija samo uvodi već da se kontinuirano preispituje njen uticaj na rezultate učenja.
„Švedska je bila pionir u uvođenju tehnologije u nastavu, ali su kasnije primetili pad u postignutim rezultatima učenika. Zato su u nekim segmentima vratili papir i olovku. To pokazuje da tehnologiju treba koristiti promišljeno, a ne po svaku cenu.“